PEJZAŽI BOJE DUŠE (PEJZAŽI OMEDJENI SNOM)

Ako je istina da slikari, kao i pesnici, svoju poetsku viziju sveta nose u sebi, uspravljenu do kosmosa, onda slikar Milivoje Novaković Kanjoš već trideset i pet godina stvaralačkog rada u slikarstvu istrajava sa svojom raskošnom paletom slikajući već prepoznatjlive, osobene slike izrazitog koloriste, čiji je jedan deo, nastao u 2001 . godini, izložen na ovoj izložbi.

Kao što to biva sa umetnicima slične sudbine i vokacije, koji se bave istim stvarima sa strašću posvecenih, a to su slikarstvo i traganje za smislom i formom, Milivoje Novaković Kanjoš je imao retku privilegiju da ga na početku njegovog autentičnog i samosvojnog puta u slikarstvu zapaze istaknuti bardovi našeg slikarstva koji su u njemu prepoznali budućceg slikara koji pristupa pred slikarsko platno sveta da stvara svoje reMo, ekspresionističko slikarstva žestokog kolorita.

Gospodin Peđa Milosavlјević, slikar i intelektualac, zapisao je o Kanjošu:

„Mog prijatelјa Kanjoša poznavao sam još od 1958. godine. Upoznao sam Kanjoša kao mladog čoveka u atelјeu slikara Jovana Bijelića. Sećam se tog susreta: Jovan mi je skrenuo pažnju na njega i rekao mi da će on biti nas budući kolega jer se sprema da polaže prijemni ispit na Likovnoj akademiji, a Jovan ga podučava. Rekao mi je Jovan da ga šalјe pesnik Todor Manojlović iz Zrenjanina koga sam dobro poznavao.

A kao što vreme brzo prolazi i događaji se veoma brzo smenjuju, Kanjoš je primlјen na Likovnu akademiju, završio je. Od tada se često viđamo i razgovaramo, o umetnosti, slikarima.

Meni se kod Kanjoša uvek dopadala skromnost, neposrednost i logično rasuđivanje, veoma slobodno i jasno.

A Kanjoš slikar? Uvek određen i neodređen, skoro nepredvidiv, impulsivan sa snažnim nabojem jakog i nemirnog kolorita. On je slikar naglašenog i konstruktivnog crteža i prenapregnutog „lјutog kolorita“, snažnih bojenih kontrasta. Nјegove forme su očišćene suvišnih detalјa, natoplјene jakim kontrastima kolorita. Slika ponekad deluje disharmonično, ali kad se oko navikne na taj vitražni efekat boje, sve postaje kristalno jasno i vidlјivo. Površina je relјefna i izbrazdana od poteza slikarske špahle i četke (jaki namazi paste), a naglašeni konstruktivni crtež, obično crnom ili nekom drugom bojom snažno sugeriše, povezuje ili razdvaja formu, pa je funkcija linije i boje od izuzetne važnosti.

Nјegova ekspresionistička fuga kreće se kroz sliku brzinom munje sa određenim cilјjem da još više pojača dramski efekat kolorita. Boje su snažne: crvena, žuta, zelena, narandžasta i plava, čine jake kontraste pa slici daje utisak nemira i uzbuđenja. Plava boja (naročito ultramarin) ima određenu ulogu u Kanjoševom slikarstvu. Ona odvaja horizont, ona čini nebo, pa se na toj velikoj plavoj površini neba skoro uvek zaleluja mlaz bele boje i take dopunjava utisak nemira prostora.

Kanjošev slikarski motiv je pejzaž. Kanjoš je zalјublјen u pejzaž. On je isklјučivi slikar pejzaža. Koga prvo započne direktno u prirodi, da bi kasnije u atelјeu potpuno trans-formisao u snažni likovni kreščendo. Nјegovi su pejzaži svi oni koji nemaju urbanu gradnju (seoske stare napuštene kuće, sokaci i drvoredi, žitna polјa, vetrenjače, napuštene straćare na nekim periferijama, i skoro uvek put koji vijuga kroz sliku i gubi se negde u dalјini). Ima neke nostalgičnosti u Kanjoševim pejzažima, jer ti putevi kao da govore da nema više ni odlaska ni povratka. Nјima više niko ne hodi. Predeli koje Kanjoš slika su pejzaži našeg juga i Makedonije gde je često odlazio, dugo se zadržavao i vraćao se sa dobrim slikama iz tog podneblјa.

Ni po načinu slikanja, ni po koloritu Kanjoš ne podseća na viđene ekspresioniste jer on svesno suprostavlјa liniju i površinu jakim bojnim kontrastima i na taj način pravi ravnotežu, što slici daje prijatan utisak. Što se tiče perspektive koja je neophodna kao likovni elemenat u slici i u ovoj likovnoj koncepciji, kod Kanjosa nema kompromisa, ona je uvek prisutna, ali on je ne rešava na klasični način zamaglјivanja zadnjih planova slike, već to čini na svoj osoben način, pa je zato Kanjoš originalan u svim zahtevima slikarske umetnosti“.

Još jedan velikan našeg slikarstva, maestro Milan Konjović, pratio je rad mlađeg kolege, razgovarao sa njim u atelјeu i njegovoj galeriji u Somboru, o umetnosti i slikarstvu, i zapisao sud poput svog prijatelјa slikara Peđe Milosavlјevića:

„Milivoje Novaković Kanjoš je izraziti kolorista autentičnog shvatanja, uvek prepoznatlјiv, bez prisutnog uticaja drugih slikara. Unutar pejzaža razvio je širok stvaralački dijapazon konsekventnog slikarskog razvoja.“

Ugledni likovni kritičar nedelјnika NIN g. Đorđe Kadijević, sa lucidnošću i istančanom opservacijom, kao da je sažeo dva suda velikana našeg slikarstva, ukazao je još 1993. godine, na suštinu poetike Kanjoševog slikarstva:

„Slike Milivoja Novakovića Kanjoša vraćaju nas, nostalgično, u ono vreme „kada je boja bila Bog“ u slikarstvu. To vreme, u izvesnom smislu, traje i danas – jer, nema vremena koje može da ospori božansku moć slikarske boje. Ali, bilo je jedno vreme u kome se boja proslavlјala kao najveća boginja lepote, kada se činilo da i ne treba imati drugog boga osim nje.

To vreme „prave vere“ u boju, to zlatno doba naseg slikarskog kolorizma, čili je jedini živi veliki sveštenik danas Milan Konjović, zauvek živi u duši Kanjoša Novakovića.

anjoš je zaista duhovno spreman da bude naslednik starog sveštenika boje. On ume, sledeći velikog Učitelјa, da spoji ruku i oko, potvrđujući ono naizgled prosto pravilo koje kaže kako se pravi dobra slika. Stvar je vrlo jednostavna: treba samo pravu boju staviti na pravo mesto na platnu!

Kanjoševi pejzaži razlikuju se uzajamno, uočlјivo, prema svojoj kolorističkoj gami. Oni stariji, iz šezdesetih godina, imaju jače naznačen dominantni ton, najčešće smeđe crvenkastog zvuka, sa akcentima zlatastog okera. Ti odnosi stvaraju jake kontraste koji na vrhuncu svoje hromatske žestine pomalo ugrožavaju strukturu slikanog predela.

Rukovođen čisto estetskim merilima, posmatrač, zatečen pred Kanjoševim slikama sklon je da, možda s pravom, da prednost onim starijim, mirnijim u gestu i homogenijim u koloritu.“

(Mihailo Sekulić, dramaturg)

*

Milivoje Novaković Kanjoš je slikar mediteranskog senzibiliteta. On slika pejzaže, zatim portrete i mrtvu prirodu. Na njegovim pejzažima, koji su jedan od osnovnih slikarskih motiva ovog umetnika, sve je u pokretu, malo šta je statično, sve se uzavrelo komeša, kao na mediteranskom suncu. Nјegovo slikarstvo, prevashodno naglašenim koloritom, ima svoje ekspresionističke pretke, recimo Milana Konjovića; ono stvaralački baštini i nadograđuje dati izraz, zalaže se za relativnu autonomiju slikarskog oblikovanja, pa će imati i svoje slikarske potomke. Zašto?

Bez linije i boje, koje su jezik slikarstva, slikarstvo je nemo, i gluvo, i slepo. Da bi nešto uopšte i pretendovalo da bude umetnost, prvo mora da zadovolјi tu činjenicu. Kanjoš poštuje jezik slikarstva i, u okviru te dimenzije svoje umetnosti, on nastoji da ostvari estetski relevantna dela. Ne poseže, dakle, za vanumetničkim, najčešće ideološki uslovlјenim, tzv. multimedijalnim projektima, recimo za bodirtom, konceptualizmom i sl. On svoja dela ne stvara kontekstualizacijom predmeta potrošačke civilizacije, već ih oblikuje bojom, prostorno, svojom duševnom slikarskom imaginacijom, kroz pejzaže, predstave mrtve prirode i portrete.

Spolјašnjim senzacijama Kanjoš je suprotstavio unutrašnji doživlјaj, preoblikovanje doslovnosti. On slikarske predmete gradi relativnim odstupanjem od objekta svoje slikarske opservacije, njihovim kontekstualizovanjem kroz odnos boja, svetlosti, pokreta. On je slikar, kako ističe Momo Kapor, obilјa formi i boja na samoj granici ornamenata i apstrakcije. Kanjoš je uspeo isklјučivo slikarskim sredstvima, odbacujući pomoćna vanumetnička, da ostvari čisto likovne predmete. Tako, nigde drugde osim na njegovom ulјu Nevreme nećemo sresti i doživeti takvu ekspresiju te prirodne pojave. Šta tek reći za njegovu Nostalgiju, za Ohridsko jezero, pa za Buru ili Jesen?

Kanjoševo slikarstvo podražavalački ne parafrazira stvarnost,ovaj umetnik svet posmatra duhovnim očima – kroz odnose boja stvara estetsku iluziju stvarnosti, predela, seoskih kuća, južnjačkog krajolika. To slikarstvo dobronamernika ne može ostaviti ravnodušnim. Milan Konjović je, na primer, hvalio Kanjošev kolorit, a Peđa Milosavlјević, s pravom isticao u tom koloritu snažno bojene kontraste i svedenost njegovih formi, očišćenih detalјa.

Tematskomotivski Kanjoševo slikarstvoje prilično svedeno. Kanjoš nije slikar istorijskih, mitološko-religioznih, velikih egzistencijalnih, etičkih ili bilo kakvih monumentalnih tema, ali je zato slikar čovekove osećajnosti, naglašenog mediteranskog temperamenta, stamenosti, snažnog izraza. Slikar je pejzaža, a tu vanumetnička sredstva, makako ih kontekstualizovali, malo pomažu.

Nјegove slike su oblikovano redukovane, što ne važi za njegov kolorit, koji je, uprkos povremenoj melanholičnoj prigušenosti, prava svetkovina boja. Bogatstvom imaginacije, osećajnosti i svedenošću forme, Kanjoševo figurativno slikarstvo se približava apstrakciji, gde, naravno, ne završava. Ovaj umetnik je dopustio bojama i njihovim odnosima da grade neponovlјive svetove i slikarska viđenja, da stvaraju likovne predmete kojih nigde drugde na belom svetu nema osim kod Kanjoša.

(Tiodor Rosić)